Izvestaj pretsedatelja:

Religija i buducnost odnosa medju verskim zajednicama u Bosni i Hercegovini i bivsoj Jugoslaviji: konferencija sa ucesnicima verskih zajednica iz bivse Jugoslavije i americkih posmatraca.

Centralni evropski univerzitet, Budimpesta, Madjarska, 12-14.X. 1997. Organizovan od strane United States Institute of Peace.

David Little i Paul Mojzes, predsedatelji.

Budimpestanska konferencija je sakupila oko 40 profesora teologije, naucnika religije, svestenih lica, novinara i drugih iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, i Savezne Republike Jugoslavije i iz Sjedinjenih Americkih Drzava. Medju ucesnicima su bili clanovi Srpske Pravoslavne Crkve, Rimokatolicke Crkve, Islamske Zajednice, Jevrejske Zajednice, i nekoliko Protestanskih crkava iz gore navedenih zemalja kao i posmatraci i diplomate is Sjedinjenih Drzava koji su upoznati sa tim krajevima.

Osnovni cilj konferencije je bio da podrzi otvoreni dijalog medju verskim zajednicama, da ukaze na mogucnost medjuverske saradnje koje bi pomogla ostvarenju mira u bivsoj Jugoslavije, da promotri mogucnosti za stvaranje mreze nastavljenih i nanovo zapocetih veza medju ucesnicima i njima slicnih ljudi, i da razmotri mesto i ulogu verskih internacionalnih organizacija u ovim naporima.

Specijalna paznja je bila posvecena problemu uvredljivih i stetnih

medjusobnih komunikacija religija na ovom terenu. Smatrano je da su to problemi s kojima se moraju suociti i verske zajednice i novinari.

Diskusije su uglavnom bile iskrene i konstruktivne i prouzrokovale nadu da ce slicni napori u buducnosti biti uspesni. Mada nisu zvanicno usvojene od ucesnika broj znacajnih preporuka i sugestija su bili predlozeni od strane pojedinih ucesnika za buduca razmatranja.

Preporuke i sugestije

1. Da verske zajednice, pojedinacno ili zajednicki, zajedno sa vaspitnim i novinarskim kadrom, stalno paze da dodje do obustave negativnog i ponizavajuceg govora, pretsava i stereotipa u uzajamnom opisivanju verskih zajednica, kao i u javnosti i preko medjija, ali od iste vaznosti, kad "privatno" razgovoraju medjusobno o drugima.

2.Da verske zajednice pomognu jedna drugoj da nauce da govore iskreno ali sa sto manje uvreda i provokacija, o zloupotrebama i nasilju za vreme rata.

3. Da novinari, u interesu smanjenja etnickih i verskih povlascenosti i smanjenja "verskog govora mrznje" i drugih oblika uvredljivih napisa u medijama, rade na podizanju profesionalnog standarda. Treba da poboljsaju skolovanje u objektivnim izvestajima i boljem obrazovanju koji bi vodio prema sveobuhvatnom znanju o veri, obicajima, i delatnostima raznih verskij zajednica u doticnim krajevima.

4. Da zakoni o sirenju medjuverske mrznje nisu efektivan nacin kontrole uvredljivog jezika u medijama i drugde jer su podlozni zloupotrebi.

5. Da verske zajednice, ukljucujuci novoformirani Interreligiozni Savet Bosne i Hercegovine, omoguce medjureligiozne radio i televizijske programe. Mogucnost nove medjuverske televizije u BiH treba razmotriti.

6. Da verska nauka u drzavnim skolama budu tako pripravljena da potpomognu medjuversku toleranciju i razumevanje sirom BiH i bivse Jugoslavije.

7. Da verske vodje iz svake od versih zajednica pojedicno i zajedno potpomognu povratak iseljenika. Grupe svestenstva voljnih da pozdrave njihove kolege is drugih verskih zajednica tokom njihovog povratka iz izbeglistva mogu da znacajno dignu moral. Oni bi mogli da dramaticno doprinesu boljoj klimi medjuverske saradnje u vezi sa vrlo osetljivim ali i vrlo znacajnim provizijama Daytonskog mirovnog procesa.

8. Da verske vodje, u krajevima gde je njihova zajednica u vecini, govore otvoreno, snazno i postojano o potrebi zastite manjina, i da pokazu solidarnost sa manjinama uz pomoc cestih kontakata i javnim izrazima potpomaganja.

9. Da verske zajednice zajednicki i sistematski iztraze srusene verske objekte sirom BiH, oslanjajuci sa ne postojece studije, i time stvore zajednicki stav kroz trajni dijalog i zajednickih saopstenja.

10. Da verske zajednice prihvate moratorium gradnje novih verskih objekata u onim krajevima gde je sastav stanovnistva ozbiljno poremecen. Novogradnja u takvim krajevima je izrazito provokativna, bez obzira o kojoj se zajednici radi. Prioritet treba dati popravci ostecenih dzamija i crkava na njihovim predratnim mestima, koje se postize najbolje medjuverskim savetovanjima i saradnji.

11. Da svaka verska zajednica ima specijalnu duznost da izdvoji i osudi na specijalni nacin one svoje clanove koji su izvrsili ratne zlocine i druge ozbiljne prekrsaje tokom nedavnog rata. Takve osobe su specijalno izdale svoju zajednicu.

12. Da medjunarodna zajednica da pomoc za seminare i konferencije posvecene medjuverskom dijalogu, s tim da planiranje i koordinacija ukljuci lokalne organizacije, kao sto je Interreligiozni Savet. Cim je moguce, takve seminare i konferencije treba odrzati u BiH.

13. Da se nastavi sa razvojem saradanje medju teolozima, profesorima religijskih studija, svestenstva, i novinara sirom bivse Jugoslavija.

14. Da verske zajednice rade zajedno sa Interreligijskim Savetom i drugim grupama na pripremanju interreligijskih publikacija. Da te publikacije regularno sire informacije o raznim naporima sirom celog regiona o raznim novim verskim delatnostima, kao sto su formiranje Interreligijskog Saveta BiH i Budpimpestanska konferencija. Isto treba da omoguce dijalog o doktrinama i teologiji kao sto su pretstavljanje vrednosti koja svaka verska tradicija ima za proces izmirenja i lecenja rana.

Predavanja

Tri govornika pretstavljajuci Rimokatolicku, Srpsku Pravoslavnu i Islamsku zajednicu u tim krajevima su odrzali uvodne reci i identificirali teme koje treba diskutovati. Narocito vazno je bio problem jezika mrznje i negativnih slika i stereotipa s kojim zajednice nastavljaju da napadaju jedni druge.

Otac Mato Zovkic, generalni vikar Rimokatolicke Crkve u BiH je izjavio da zvanicna Rimokatolicka pozicija podrzava medjuversku toleranciju i uzajamno postovanje ali da ona nije dovoljno brzo doprla do lokalnih crkava. Suvise veliki broj katolika jos uvek imaju teskocu da govore o drugima na nacin po kojem bi se oni mogli prepoznati sami sebe. Postoji specijalna potreba ciscenja tradicionalnih tekstova o nepravednim i uvredljivom etiketama i da katolici treba da se udruze sa drugim zajednicama u zelji medjusobne pomoci da bi se naucilo kako govoriti o drugima na nacin na koji bi oni zeleli biti opisani.

Mada zbog bolesti u nemogucnosti da licno ucestvuje, Otac Radovan Bigovic, Srpski Pravoslavni djakon i professor teologije na Pravoslavnom fakultetu u Beogradu, poslao je referat kojim je upozorio na "krizu jezika" medju verskim zajednicama u ovom kraju. Umesto dijaloga tu je monolog, oznacen sa okrutnim umesto lekovitim recima. Bigovic je oznacio nacionalizam kao prepreku dijalogu. Kao sto ekstremni nacionalizam razdvaja narode tako verska poruka nekad odrazava duh koji razdvaja umesto da spaja; ono daje prednost jeziku odtudjivanja umesto jeziku saradjivanja. Pravo resenje rasprostranjenom propblemu "jezika mrznje" nisu zakoni i zabrane--ne povecanje represije nego sirenje postovanja i tolerancije iznikle u povecanom medjusobnom kontaktu i dijalogu.

Za Dr. Sevka Omerbasica, muftiju Islamske Vjerske Zajednice u Hrvatskoj, od osnovne je vaznosti za clanove razlicitih zajednica da se ukljuce u direktni, iskreni, i postojani dijalog. Suvise ranijih susreta medju zajednicama je vodjen ili jezikom politike koji uobicajeno artikulise nize interese, ili jezikom diplomacije, koji, ma koliko bio civilizovan i uljudan, nije u stanju da otkrije duboke optuzbe i netrpeljivosti koje postoje u svakoj grupi. Verske zajednice moraju odlucno da nadju svoje sopstvene duhovne izvore ali to treba uraditi i uz pomoc drugih. Samo tim metodom, kao sto je podvukao kasnije, moze izbor uvredljivih reci i loseg spominjanja onih van zajednice koji se nalazi u svakoj zajednici i u cemu mnogi uzivaju biti stavljen na stranu ukoliko se zeli da mir i drustveno zdravlje ponovo preovlada u ovim krajevima.

Swanee Hunt, bivsa ambasadorka Sjedinjenih Drzava u Austriji, Otac Leonid Kishkovsky iz Pravoslavne Crkve Amerike, i John Menzies, bivsi ambasador Sjedinjenih Drzava u Bosni i Hercegovini su isto odrzali govore na konferenciji.

Ambasadorka Hunt je govorila otvoreno o ulozi verskih zajednica u posleratnom mirovnom procesu. One je ukazala ne svetovne snage koje sada deluju, specijalno trzisni i ekonomski interesi koji pocinju da ukazuju na korist saradnje i koegzintenciju u BiH. U tom smislu mir ne zavisi od verskih zajednica i ukoliko te zajednice ne budu pazljive mogle bi postati neznacajne. Istovremeno trziste "koje zna cenu svega a vrednost nicega" nije ustanju da osigurati pravi mir. U svom najboljem obliku verske zajednice su u stanju doprineti vaznu dimenziju, naime vrednosti uzajamnog pokajanja, ispovesti, i oprostaja. Bez tih vrednosti mir u BiH u najboljem slucaju moze biti samo delimican.

Otac Kishkovsky je izneo da je problem verskih predrasuda i stereotipa koji postoji u bivsoj Jugoslaviji ustvari univerzalan problem; moze ga se naci medju bogatim i profinjenim kao i medju siromasnim i jednostavnim ljudima. Protivljenje predrasudama je tezak izazov i posao svugda, mada su problemi u bivsim komunistickim drzama jos tezi. To je zbog nasledja "duhovnog boljsevizma" koji se nastavlja u umovima i onih koji su podrzavali taj sistem kao i onih koji su mu se protivili. Protivsredstvo verskim predrasudama je izmirenje i ozdravljenje medju verskim grupama koje zahteva tri stvari: kultivisanje autenticnog unutarnjeg duhovnog zivota, rasprostranjenja vitalnih interreligijskih ustanova (kao sto je Interreligijski savet BiH), i podrska u verskim zajednicama stavova onih vodja koji potpomazu interreligijski dijalog i saradnju. Ti zadatci mogu biti unapredjivani kad se konstruktivni duhovni potencijali koji postoje u svakoj od tih verskih pokreta dele jedni s drugima.

Po gledistu Ambasadora Menziesa, gradnja tolerantnog i mirnog drustva u BiH zavisi od pojedinacnih odluka gradjana u tom kraju. Svaka osoba mora odluciti dali zeli biti oslobodjena istorijskih predbacivanja i na taj nacin izbegne zao krug osvete koji taj rezentiman proizvodi. Samo "kad se zice secanja dirnu, kao sto ce sigurno biti dirnute od strane boljih andjela nase prirode" kao sto je bivsi americki pretsednik Lincoln rekao, onda ce mrznje oslabiti i neprijatelji postati prijatelji u zajednickoj stvari. Najogorceniji neprijatelj zivi u dusi svakog od nas. Kad sebi to priznamo, kada "zice secanja" budu ociscene i kad svaka osoba uzme na sebe odgovornost za posledice svojih dela onda ce ojacati mogucnost za trajni mir.

Zavrsne opaske

U diskusiji ucesnici su nasli srednji put izmedju povrsne uctivosti i ljutih sukoba. Narocito je znacajna bila preporuka da drustva i zajednice upute kritiku i osudu ne jedna protiv druge nego protiv pojedinaca u njihovoj sopstvenoj sredini koji su pocinili ratne zlocine. Ukoliko drustvo ne pozove svoje sopstvene clanove na odgovornost onda imaju samo sebe da krive kad budu kasnije kolektivno okrivljene za pocinjena zla. Naravno to stvara dilemu. Ako clanovi zajednice osude svoje sopstvene clanove onda mogu biti optuzene za izdaju; ako cute izgledace da opravdavaju zlo. Ta dilema ostaje kao nezavrseni posao. Pozeljno je da se s tim problemom suocimo otvoreno i pazljivo i to bi moglo da postane predmetom jednog buduceg interreligijskog istrazivanja.